Pričali su naši stari da se drvo za gradju seče ” za starih  dana” ,  na sunčanoj strani , gde je plića zemlja, da se iseče u talpu, suši polako nekoliko godina pa se tek onda obrađuje, i da mu to daje trajnost.

Imalo je pravilo: jedno brvno – jedno stablo, jer se svako brvno  vadilo iz srca”.

Evo potvrde stare majstorije i starog reda stvari.

Kuća pravljena nepoznate godine pretprošlog veka( nema živih svedoka) , prepokrivena crepom 1952. kada je skinuta drvena sindra i uvedena struja sada je, kako bi to rekli stari majstori, pretrešena i na novoj podlozi vraćena u život.

U njoj i dalje vlada starinska polutama i miris drveta nalik na tamjan, a pogled u šumu i livadu kroz malene prozore budi čežnju za mirnim, usporenim životom kad je glavna briga bila da ne pokisnu otkos.

Vredne ruke starog majstora čiji se udarci sekirom vide na svakom brvnu odavno počivaju, ali u brvnari čija su brvna vađena iz “srca”, sečena starih dana i sušena na vetru Bele Glave iznad Jasenova i dalje žive svoj život, jer “Ako su dobro pokrivena , da ne kisnu mogu da traju za navjek”.